Srbija je to prepoznala i radi na tome da ustanova bude poslednje i samo privremeno rešenje u situacijama kada dete mora da bude izdvojeno iz svoje biološke porodice. Spremnost da se ovim pitanjima bavi sistematski i planski je dobila svoj legitimitet i u Strategiji razvoja socijalne zaštite i u novom Zakonu o socijalnoj zaštiti.

Rezultati u procesu deinstitucionalizacije su značajni. Od 2000. godine kada su započeli prvi reformski projekti do danas, broj dece u ustanovama je smanjen za 58%. Smanjenje je najznačajnije kada je reč o deci niskog kalendarskog uzrasta. Međutim, stopa izlaska dece sa smetnjama u razvoju iz ustanova ima nešto sporiji trend. Zabrinjavajuće je da deca sa kompleksnim smetnjama u najvećem broju slučajeva i dalje žive u velikim rezidencijalnim ustanovama.

Danas kada se Kulina potpuno zatvara za decu, možemo da dokumentujemo da je proces zatvaranja velikih ustanova moguć. Najveći broj dece je iz Kulina otišao u male kvalitetne domske zajednice a značajan broj je sada i u hraniteljskim porodicama. Kod sve te dece je evidentan napredak – stiču nove veštine, kreću u školu, raduju se svakom novom iskustvu. Istovremeno, u preostalim velikim rezidencijalnim ustanovama i dalje živi oko 700 dece sa smetnjama kojima je to uskraćeno.

Zato sada, i pored aktuelnih ekonomskih teškoća, proces deinstitucionalizacije mora da ostane prioritet. Zato što je to pitanje ostvarivanja prava svakog deteta na zaštitu od diskriminacije i prava na razvoj potencijala u maksimalno mogućoj meri. Iskustvo iz Kulina odmah treba preneti u praksu i, po istom modelu, kroz razvoj novih malih domskih zajednica i smeštaja u posebno obučene hraniteljske porodice, treba pristupiti transformaciji, odnosno postepenom zatvaranju preostalih velikih ustanova.

Istovremeno, od presudne je važnosti da se ne zaboravi podrška biološkoj porodici i jačanje njenih kapaciteta, kako bi mogla da se stara o svom detetu. Upravo zbog toga, u narednom periodu, naglasak treba da bude i na prevenciji izdvajanja deteta iz prirodnog okruženja, iz biološke porodice. To podrazumeva razvoj novih i jačanje postojećih programa i usluga podrške biološkim porodicama koje su u riziku, ili se suočavaju sa teškoćama u podizanju deteta. Samo na takav način je moguće izgraditi jedan sveobuhvatan sistem zaštite koji će imati dugoročne i održive pozitivne efekte.

Važno je da uvek budemo svesni toga da priprema deteta za osamostaljivanje počinje istog onog dana kada je dete ušlo u sistem zaštite. Koliko će svi posebni programi pripreme za samostalni život biti uspešni, u značajnoj meri zavisi i od toga da li je dete u pravom trenutku dobilo podršku da se školuje, da izabere pravo zanimanje u skladu sa svojim kapacitetima, interesovanjima, ali i potrebama na tržištu. Osim toga, posebno je značajno od samog početka raditi na očuvanju porodičnih veza i izgradnji stabilnih socijalnih odnosa, zato što su oni suštinski oslonac ne samo u procesu pripreme za osamostaljivanje, već i dugoročno u životu kao izvor sigurnosti i stabilnosti za mladu, odnosno kasnije, odraslu osobu. Ovo je posebno važno ako znamo da će se mlada osoba i nakon izlaska iz programa i potpunog osamostaljivanja susretati sa izazovima.

Suštinu programa pripreme za izlazak iz sistema zaštite čine 3 osnovne komponente: 1. Podrška detetu i mladoj osobi da stekne osnovne životne veštine i da izgradi samopouzdanje, 2. Osiguravanje uslova za stanovanje u nekoj prelaznoj fazi i 3. Podrška za pronalaženje posla kako bi se osigurala ekonomska nezavisnost. Iako ovaj program ima svoju 'matricu', ona ne sme da se primenjuje bez uvažavanja individualnih posebnosti svake pojedinačne mlade osobe. A za to je jako važno imati dobro obučene savetnike za osamostaljivanje i voditelje slučaja, koji će biti u stanju da stalno osluškuju potrebe, kapacitete i interesovanja mlade osobe, da je prate, podržavaju i da zajedno sa njom kontinuirano rade korak po korak na putu ka samostalnosti.

Program podrške za samostalni život podrazumeva dobro planiranu i regulisanu saradnju sistema socijalne zaštite sa drugim službama u zajednici, a prvenstveno sa nacionalnom službom za zapošljavanje. Ova saradnja treba da vodi pronalaženju rešenja za svaku pojedinačnu mladu osobu, uključujući i programe prekvalifikacije ili dokvalifikacije. Takođe, ova saradnja može biti i dodatni mehanizam u izgradnji veština mlade osobe još u procesu pripreme za sticanje životnih veština kroz njihovo uključivanje u volonterske programe ili kratkoročna povremena radna angažovanja.

Uspešnost programa pripreme za osamostaljivanje mladih osoba koje izlaze iz ustanove ili hraniteljske porodice, u značajnoj meri zavisi od toga koliko su akteri u lokalnoj zajednici spremni da se ovim pitanjem bave planski, organizovano – da se povezuju i koordiniraju svoje aktivnosti. Praksa govori da sada postoji već značajan broj sredina u kojima ovi programi uspešno funkcionišu i zato je od presudnog značaja osigurati razmenu znanja i iskustava i podstaći sve zajednice da ih primenjuju.

Maloletnik može da bude upućen na društveno koristan rad, na obavezno pohađanje škole. Može biti upućen na medijaciju između žrtve i učinioca krivičnog dela – gde se kroz jedan vođen dialog, učinilac i žrtva dogovore kako će se nadomestiti učinjena šteta. Može biti upućen na lečenje za neku od bolesti zavisnosti. To su samo neki od modaliteta, ali suština je u tome da se prekida sudski postupak, da najčešće tužilac, i pre nego što podigne optužnicu – skreće postupak ka primeni vaspitnih naloga. Taj, po nama najvažniji deo Zakona se nažalost ne sprovodi, ili se sprovodi u tako maloj meri (između 2 do 4%) da kao da se ne sprovodi. Još nije usvojen podzakonski akt za njegovu primenu, a i preduslovi kao što su dogovori različitih sistema – pravosudnog i socijalnog, ali i obrazovnog i zdravstvenog – još formalno ne postoje.

Kada određene politike zavise od dogovora više sistema, gde su nadležnosti za primenu podeljene – tu je uvek i problem u implementaciji. Uskoro će početi pilotiranje ovih vaspitnih naloga. Napravljen je nacrt podzakonskog akta kao i procedure za primenu koje jasno – na vrlo praktičan i operativan način – opisuju obavezu svakog aktera u procesu. Neće se stati samo na pilotiranju i praksa vaspitnih naloga treba da zaživi u sistemu. Klasične kazne, odnosno zatvorske sankcije, sankcije zatvorenog tipa – kao što su vaspitno-popravni domovi, nisu dali rezultate. Nema samo Srbija taj problem. Jednostavno, to je odlaganje problema za neki kasniji period. Maloletnik se izmešta da ne bi bio smetnja ili pretnja svojoj okolini, a to što može u tu istu okolinu da se vrati osnažen i kao još veća pretnja – to nije bitno. Znači to je samo odlaganje problem. Čak i u pravosuđu takve zatvore i ustanove zovu "koledz".

Za prijavljivanje nasilja postoje jasne procedure – one su definisane Opštim protokolom za zaštitu dece od zlostavljanja i zanemarivanja. Međutim, čak i kada postoji neka sumnja da možda ima zanemarivanja, često se ne reaguje zbog toga što se smatra da je to privatna stvar koja treba da se reši u privatnosti porodice. Ali često ne reaguju, jer se plaše da će time situacija biti još gora. Da porodica neće dobiti podršku koja joj je potrebna – ako je to rešenje, ili da, čak i ako se donese rešenje o izmeštanju nasilnika iz porodice – ako je priroda nasilja takvih razmera – da se to mozda neće ni dogoditi. Postoji problem kada je u pitanju primena tih nekih novih mera koje su uvedene Porodičnim zakonom. Izmeštanje nasilnika iz porodice pravosudni organi retko izriču, a i kada se izriču – postoji problem u izvršenju.

Kada su deca u pitanju, često je potrebno reagovanje države na način koji podrazumeva podršku toj porodici da se promeni, da ojača, da se dođe do promene nekih tradicionalnih zastarelih normi. Postoji i tradicionalan stav da je nasilje nad decom – na primer telesno kažnjavanje, važan aspekt vaspitanja dece. Da treba tući decu. Takođe, nekako je opšte prihvaćeno da kada se dete verbalno vređa, to je u redu. Kažu – uđe kroz jedno uvo – a izađe kroz drugo. Ali nije tako, isto kao što mi odrasli ne volimo da nas neko vređa, isto kao što nas to boli i muči – i uništava naše samopouzdanje, našu sliku o sebi - Isto je i sa detetom.

Veliki broj država, kao svoju obavezu, vidi ulaganje u roditeljstvo. I kod nas imamo neke pionirske korake, ali su sve to projektne priče. Gde roditelji dobijaju informacije od patronažnih službi ili u porodilištu, ili od učitelja – o tome zašto je pozitivno roditeljstvo važno. Država treba da ulaže u savetovanja i radionice za roditelje. posebno u onim porodicama gde postoji nešto veći rizik od nasilja.

Ali ono što je važno i što se ne sme zaboraviti – a to je da ima situacija gde je potrebna intenzivna intervencija države kroz intenzivnu podršku porodici ako je u najboljem interesu deteta da porodica u celini ostane na okupu. Često su problemi kompleksni i dolazi do neke vrste zanemarivanja koje je povezano sa ekstremnim siromaštvom, velikim porodičnim stresovima, možda problemom jednog od roditelja sa narkomanijom ili problemima mentalnog zdravlja… Ako je zlostavljanje ili zanemarivanje posledica činjenja jednog roditelja koji ne želi da se menja, onda, naravno, treba naći rešenje da se izmesti nasilnik, a ne svi ostali članovi porodice – kad god je to moguće.

Ali ne treba zaboraviti da naravno ima situacija gde je potrebno dete izmestiti iz biološke porodice, privremeno ili stalno – jednostavno zato što je to u njegovom najboljem interesu i zato što je zdravlje, psihičko ili fizičko – toliko ugroženo, da je trauma izdvajanja deteta iz porodice manja nego posledica koje to dete trpi od zlostavljanja ili zanemarivanja u porodici.

Naša istraživanja ukazuju na to da u Srbiji preko dve trećine roditelja koristi metode vaspitanja dece koje imaju elemente nasilnog ili agresvnog ponašanja – bilo da je u pitanju telesno kažnjavanje ili verbalno vređanje i ponižavanje. Možda je to upravo posledica nedostatka uloge države u razvoju svesti kada je u pitanju korišćenje pozitivnih metoda kada je vaspitanje dece u pitanju. Sa druge strane, samo 7% roditelja smatra da dete treba fizički kažnjavati da bi ga vaspitali na pravi način. Roditeljima treba podrška kako bi naučili kako da postave granice, ali kroz metode pozitivnog roditeljstva. Ipak su to veštine koje se mogu naučiti.

Fizičko kažnjavanje češće je u domaćinstvima u kojima lice koje vodi domaćinstvo ima završenu osnovnu školu (45%) u poređenju sa onima koji imaju više obrazovanje (26%), kao i kod mlađe dece (51%) u pređenju sa starijom decom uzrasta 10-14 (21%). Drugi faktori koji su povezani sa češćom primenom nasilnih metoda disciplinovanja su društveno-ekonomski status i nizak nivo obrazovanja.